Понекад, када ме заболе очи, када ноћу дуго не могу заспим, упитам себе: Човече, зашто си ти тако упорни читач. Траје то годинама, деценијама.
Од оног првог тренутка, када сам схватио да те цртице, које су ми као детету биле бесмислене шаре, одједном добијају смисао, постају речи, реченице, приче, откривају неког човека који је кроз то хтео да остави траг о себи – од тада ме вуче та радозналост.
Радозналост је убила мачку! – рекао ми је неко једном.
Одговорио сам му да ја нисам мачка, па сам наставио да будем читач.
Необично је то када је неко, једнога дана, ко зна због чега, сматрао да треба да и други знају шта је он тога тренутка, тога дана, те године, на том месту размишљао. Он је онда то забележио и оставио. Од њега одавно нема никаквог физичког трага. Он је постао земља, вода, светлост, дрво, птица, облак, он се преобратио у ко зна шта, вратио се својим изворима, а ти његови трагови, његове мисли, жеље, снови, његова прича о необичним доживљајима, његове изјаве љубави, беса или мржње, његове врлине и грехови, изрази огорчења или радости, његове сузе или смех нашле су се на том папиру.
И док их читам, оне утичу на моје мисли, на моје снове, изазивају низ асоцијација, дивљење, чуђење, завист, жалост, осмех… Он, кога одавно нема утиче на мој садашњи живот.
Шта ја тражим?
Очигледно неки одговор.
Деси ли вам се да вам се учини да је свако слово једна цигла, једна шипка, један камен, неки спој у грађевини. А ви покушавате да решите тајну те грађевине, трудите се да нахраните своју радозналост.
Тако човек наставља да чита. Тражи одговоре о себи, о смислу живота, о љубави и мржњи, о стваралаштву, пријатељству, о далеким крајевима, другим народима, о друкчијим верама, обичајима и навикама, гомила нека туђа искуства, претвара их у своја. Додаје туђа искуства својима, товари све то на леђа, па му је тај терет све потпунији и богатији. Што више одговора нађе, све више питања поставља.
Мучи га оно једно судбинско: да ли је његова прича записана у Књизи судбине, или он гради ту грађевину. Зна он да је крај приче давно записан, али је срећан што је тај крај велика неизвесност.
Вероватно зато и чита даље, тражи да види шта су то други видели и како су то видели, да ли су и они као и он слушали, видели, учили, осетили, урадили, да ли је његова судбина у његовим рукама, да ли ће трајати када та најизвеснија неизвесност која му је одређена рођењем, однесе и њега у неке друге димензије. Тражећи те одговоре понекад му се учини да чита и своју књигу која се увек пише.
Онда закључи као и многи пре њега да би можда познавање будућности учинило досадном, можда и бесмисленом, ову садашњост, можда би убило ту клицу радозналости која га тера да тражи одговоре. Овако се чувају и оне прошлости које он читајући о њима доживљава као садашњост.
Зато постојимо ми читачи, један чудни свет трагача, који увек рађају нове трагаче. Можда нам замерају што меркамо иза ћошка, гледамо преко рамена, виримо кроз кључаоницу живота оних који су своје одговоре, али и питање, недоумице и тражења оставили у тим грађевинама које се зову књиге.
Неко је давно рекао да није срамота не знати, али је велика срамота не учити, не трагати за одговорима, па макар нисмо ни поставили тачно дефинисано питање. Јер, живот који нам је мајка у боловима поклонила, па га после љубављу оплеменила, заслужује сва наша питања на која ми никада нећемо наћи потпуне одговоре.
Ваљда у томе и чар живота.
И читања, као његовог дела.