Горан Бабић: ЛИЈЕВЕ ГРЕШКЕ, ГРЕШКЕ ЉЕВИЦЕ, издање Златно руно – Милдстоне, Београд 2020, страна 130, броширано
Горан Бабић, који себе види као „последњег писца велике југословенске књижевности“, доследни левичар, човек који се није „склонио испод шаховнице деведесетих да би се сврстао под барјак с Равне горе“ направио је занимљиву, опомињућу и делом тужну књигу од својих колумни које је објављивао у једном магазину. То је књижица малог формата од стотинак страна у којој је више питања и подсећања, него одговора.
Намерно сам позајмио део наслова, јер сам и сам своју младост и радни век живео са том левицом, па прихватам већину оцена господина Бабића уз тиху тугу што сам на неки начин промашио сопствену политичку оријентацију. То је и питање које Бабић поставља с правом: како се осећају људи из оне претходне и наше генерације који су живот уложили у тај промашај. За левицу су изгинули или свој радни век јој посветили милиони људи.
А она? Она се урушила сама од себе!
Гомиле литературе о њој сада могу да се нађу једино на бувљаку. Додуше, за мале паре, ако је то утеха. Више их нико и не тражи у књижарама.
Бабић пише о грешкама левице. Када се мало пажљивије анализира то време, онда готово да је већина потеза била грешка.
Како правдати голе отоке, гулаге, логоре, затворе…? Ко може да разуме „пасја гробља“? Зар се може више веровати Стаљину него сопственим очима? Да ли је социјализам уопште могућ? Како се тако лако уруши цео један систем? Шта се десило са страшним полицијама које су га штитиле: нквд, сигурими, удба, секуритате, стази…?
Зашто се и данас ћути о грешкама које су прављене? Како је за тако кратко време нестало сећање на Кардеља, теоретичара самоуправљања, а многи ће рећи и главног кривца за многе наше грешке? Како то конвертити увек преживљавају, а њих је било и пре ове наше демократије – од светог Павла до Ђиласа.
Зашто нема иоле студиозније анализе грешака (и успеха) левице? Зашто данас десница тако напредује? Зашто се капитализам не уруши сам од себе? Да ли су за све криви „мангупи у нашим редовима“?
Изгледа да су болест левице „да све почиње с нама“ наследиле и неке наше нове демократије. Није јасно зашто се левица бавила прошлошћу, а није имала програм за будућност. Као да се заборављало да се и радничка класа у марксистичком смислу, мењала, да то није она радничка класа о којој је писао Маркс.
Бабићев закључак је црн: мртвац је у кући, али га још не износе, иако је почео да заудара“. Левица, оваква каква је данас је тај мртвац. Али, она заслужује дубљу анализу и вредности и грешака. А можда и неку перспективу…
И док пратим Бабићева размишљања о левици, сетим се речи старца Николе из једног црногорског села где сам био учитељ, које сам тада сматрао старачким нагваждањем. Он није знао ништа о левици и левим скретањима, о марксизму и борби радничке класе. Само је здраворазумски размишљао: систем у коме радим и кога заступам, пропашће из два важна разлога: због лоше економске и лоше кадровске политике, (изражавам се политичким језиком). Он је то рекао овако:
„Пропашћете, јер вас не воде људи домаћини. Добар домаћин настаје кроз пет генерација стицања. А вама су на власти све људи који никада нису стицали. Они не размишљају о сутрашњици, они само знају да троше, а троше туђе, за то нису зној проливали. И, избор људи у власти је погрешан. Оног који је добар у селу, пошаљете у општину, доброг из општине у срез, а оног из среза у републику, односно у федерацију. Тако се људи који су на својим местима добро радили, нађу на погрешним местима, где се не сналазе, они тамо могу само да гласају, а то је крајње поводљив посао.“
Бабић се у овој књижици супротставио оној старој флоскули „Не таласај!“ Новинарски пажљиво и искусно направио је списак „левих скретања“ и онога што је ишло уз њих. Сјајан подсетник. Или да будем пакостан: опело за оног покојника.
