Игор Коларов: АГИ И ЕМА, Лагуна Београд 2016, 141 страна, броширано
То је дечја књига.
То је књига о деци.
То је књига за децу. Али, чак и пре, књига за одрасле.
То је књига о пријатељству.
То је књига о усамљености.
У сваком случају, то није обична књига. Но, то је добра књига. Једноставна. Топла. Књига која тера на размишљање. То је књига подстицај. Књига о нама, нашем садашњем времену, нашој окупираности послом и новцем, о нашем немању времена за нашу децу. То је књига о неразумевању. И књига о одрастању.
То је књига са 123 (!) поглавља. Свако поглавље траје само неколике реченице. Но, о сваком би се могло написати по неколико страница. О понекима и цела књига. Додуше, верујем да ништа не би било јасније после тога. То је књига у којој је са мало речи много тога речено.
Ова књига никога ништа не убеђује. Она је једноставна прича једног усамљеног десетогодишњака. Он је свакодневно сам. Сам је и када му родитељи дођу. Сам је и када га ујак посети. Сви као да гледају кроз њега. Сам је и у школи, јер после 18 селидби и промена школе нигде није могао да стекне другове. Он је дете без корена. Он је сам и у породици. Његова мајка у једном тренутку каже да јој је син чудан, да јој се чини као да је некоме издала једну собу, а не да има сина.
Десетогосишњак Аги станује у Улици Храстова. Може да станује у сваком граду у свету. Јер Аги није само један наш дечак, Аги је појава, тип. Аги је једнако Србин, Кинез, Јапанац, Немац, Француз, Бугарин, Рус… Усамљеност, исто тако нема националност. Отуђеност не познаје границе држава.
Аги често и дуго стоји поред прозора. И кроз прозор гледа стару дотрајалу кућу. И чуди се да у било ком граду постоје такве куће. И размишља о томе ко станује у таквој оронулој кући којој он даје име Зачарани Замак. А онда среће ситну, доброћудну, разговорљиву старицу, мршаву и малу као и он, усамљену као и он. Старица Ема је одавно видела усамљеног дечака који гледа њену дотрајалу кућу кроз прозор. Они постају пријатељи. Ема не прича много. Она Агију не досађује саветима. Она му пружа баш оно што му недостаје – пријатељство. Уз пријатељство иде – разумевање и дружење. Заједничко једење сладоледа од јагода. Разговор. Размена писама. Поправљање кварова у њеној кући.
Онда Агију следи нова селидба. Нови град, нова кућа, али сада Аги јаче осећа своју самоћу. Сада нема Еме. Али када гледа кроз прозор он преко пута своје зграде опет примети стару кућу коју би могао да одува и неки јачи ветрић. Баш му је личила на Зачарани Замак. Он легне , мислећи на Ему, а онда чује да неко гађа каменчићев његов прозор. Са улице се чује Емин узвик: “Устај, размажено дериште! Зар си мислио да можеш да ме се тек тако отарасиш? Колико сам се само намучила да купим овај крш од куће! Шта чекаш? Силази! Има толико тога да се поправља!”
Тако књига има срећан завршетак. Обећава наставак пријатељства. А јунак овакве књиге могао би, имамо утисак, да буде једнако Вања из Русије, Ханс из Немачке, Мишел из Француске, Мо из Кине, Акиро из Јапана или Ванче из Бугарске. Свеједно, јер усамљеност и отуђеност у ово наше време су свесветска појава. И белешке у дневнику било ког дечака у свету биле би сличне ако не једнаке Агијевим. Тако диктира савремени темпо живота њихових родитеља.
Ова књига је лековита. Њу треба умети читати. Она нуди много, али није наметљива, није безобзирна, не морализира и не наређује. Она тера на размишљање. Зато кажем да је лековита. И не треба је делити. Узима се наискап и без додатака. Само је уз њу потребно мало размишљања. Деловаће!
