Ханес Хофбауер: КРИТИКА МИГРАЦИЈА – Ко добија, а ко губи, превод са немачког Слободан Дамјановић, издање Албатрос плус, Београд 2020, Библиотека Хронограм, страна 240, броширано
Публициста и издавач из Беча Ханес Хофбауер је аутор тренутно веома актуелне књиге “Критика миграција”, коју је с немачког превео Слободан Дамјановић, а објавио “Албатрос плус” из Београда. Овај издавач је раније објавио и књигу истог аутора о проблему Косова под интригантним насловом “Експеримент Косово / повратак колонизације” (2009).
Миграције су за нас веома актуелна појава. Ратови у Авганистану, Сирији, Ираку, Либији, покренули су огромне масе људи да траже срећу изван свог завичаја. Светска банка бележи да је у Сирији до лета 2017. убијено око 400.000 људи, а половина становништва је морала да напусти свој завичај. Штета од ратних разарања износи 226 милијарди америчких долара, што је четири пута више од друштвеног производа те земље у последњој 2010. години пред рат.
Реч “миграција” има у корену латински глагол “migrare” што значи лутати. У нашем језику то значи једноставно “селидбу, сељење”. Протеривање Адама и Еве из Раја могло би да се схвати као метафора за прве сеобе људи. Та сеоба била је присилна, а готово све данашње сеобе су такође прислне. То су често бекства да се сачува голи живот, јер је разорена основа опстанка људи.
Глобално сиромаштво се повећава. У време Исуса Христа на Земљи је живело око 300 милиона људи. од тада се број становника повећао 25 пута. У 20. веку становништво се са 1,5 милијарде повећало на шест милијарди, а данас на Земљи живи 7,5 милијарди. Према проценама Уједињених нација Земља ће 2050. године имати чак 10 милијарди становника.
Књига “Критика миграција” добра је за боље разумевање ове појаве. Тумачење миграција, како их често, да не кажемо претежно, приказују медији – као отвореност за разноликост, судара се са стварношћу. Тачније, они који пишу о миграцијама често заборављају рат, кризе и уништавање природне околине. Не сме се губити из вида да миграције настају најчешће због ратних сукоба који уништавају основу живота, изазивају кризу и уништавају природну околину. Они који изазивају рат труде се да рат занемаре, а да у центар пажње ставе, и уместо узрока миграције, разматрају њене последице.
Иако миграције постоје одувек, масовне сеобе представљају реакцију на велике социјалне или регионалне катастрофе у земљама из којих долазе мигранти. Миграције у последње време показују своју пуну актуелност. Кроз време миграције се разликују и по начину, узроцима, саставу. Рецимо, између 1960. и 2005. године било је 41,5 милионa миграната у свету. У исто време око шест милијарди људи није се мицало из својих домова. То је статистички доказ да миграција није природно стање, да је настањеност стална.
Узроци миграција су различити, али се миграције ипак могу класификовати. Оне могу да буду унутрашње и спољашње, дугорочне, средњорочне и краткорочне, а по узроцима који их изазивају могу да се деле на социјалне, привредне, (гео)политичке и културолошке.
Разарајући основу опстанка, а то је у многим земљама пољопривреда и живот на селу, ратовима се протерује огроман број људи са вековних огњишта. Разуме се, иза ратова увек стоје економски и геополитички интереси. И промена климе је узрок миграција, јер изазива подизање нивоа мора (од 1990. до 2017. – пет сантиметара). Ако се море подигне за један метар, а то ће се догодити тврде климатолози, тиме ће бити погођено око 200 милиона становника приморских области. Када се овоме додају верски, затим политички прогони, социјално угњетавање и регионалне разлике у стандарду, онда је слика још тамнија, а број људи који ће да буду приморани да лутају светом све већи.
Аутор је дао кратак преглед историје миграција, осврћући се посебно на Европу, а у Европи посебно обрађујући Немачку. Велике миграције у Европи почињу у 18. веку због сиромаштва и због социјалних превирања. Прва половина 20. века било је време великих ратова, највећих од постанка цивилизације. Тако је Први светски рат изазвао многа померања становништва. Али то је било мало у односу на Други светски рат у току кога је нешто преко десетине европског становништва било депортовано или морало да бежи од куће. Тада је око осам милиона Европљана отерано на присилни рад у Немачку.
У литератури се говори о факторима “гурања” и “привлачења” који чине основ миграције рада – од насељавања Америке (између 600.000 и два милиона Европљана) у коју су највише селили Пољаци, а затим Италијани и Ирци. Између два рата дошло је до протекционизма у привреди и обуздане мобилности. Националсоцијалисти у Немачкој су изазвали присилне миграције, милиони људи из непријатељских земаља радили су за немачки Рајх. До краја Другог светског рата у Немачкој је радило осам милиона принудних радника и два милиона ратних заробљеника. У току Другог светског рата између 50 и 60 милиона људи је протерано и присилно мобилисано. После рата пресељено је око 14 милиона Немаца.
После Другог светског рата било је много тога што је требало поправити или изградити. Значи, било је места за рад. Но, како је радна снага централни елемент капиталистичког процеса акумулације, то је значило стално померање радне снаге. Зато увоз јевтине радне снаге, а то значи и миграцију, не престаје. Унеколико се мењају правци миграције: у Француску пристиже радна снага из Северне Африке, у Велику Британију из Пакистана и Бангладеша, а из Италије, Грчке, Шапније и Португалије стижу радници у Немачку. Нешто касније у Немачку бројније стижу радници из Југославије и Турске. То траје до 1973. године.
Та 1973. година је преломна – уместо увоза радне снаге, производња се преноси у азијске и латиноамеричке земље са јевтином радном снагом. Европска Унија се проширује на исток. Капитал тражи нова тржишта и нове изворе радне снаге. Политичари, са своје стране, користе мигранте као демографско, односно политичко оружје. После тога долазе године хиперинфлације, а то је пљачкање оних који осим своје радне снаге и скромне штедне књижице нису ни имали ништа друго. После 1990. године распала се потпуно производна структура комунистичке планске привреде. Средином деведесетих у Западној Немачкој сат рада је плаћан 44 марке, у Пољској, Мађарској и Чехословачкој између три и четири марке, а у Румунији само 1,4 марке.
Хофбауер је овом књигом оголио миграције, начине њиховог изазивања, нељудски однос према мигрантима који представљају извор јевтине радне снаге за стварање профита (профит је баш ту!) и то за оне који су изазвали ратове да би себи омогућили зараду.
Приче о отворености, прихватању различитости су бајке за наивне. Уместо прихватања праве се гета, а у суштини свих тих прича стоји голи интерес. Расписивање конкурса за висококвалификоване стручњаке, лекаре и инжењере, опет је покриће за отимање стручњака земљама у развију које не могу да им обезбеде боље услове за живот.
Миграције су израз глобалне неједнакости. Узроци ове неједнакости су у ратовима, колонијализму, кризама, уништавању природне средине. Дубља анализа показује да миграције имају рушитељско дејство и за земље из којих долазе, као и за земље у које стижу. Објективан одговор не нуде ни левица ни десница. Док левица ћути, или тек делимично анализира миграције, десница миграције и мигранте проглашава за политичке кривце, одбијајући их као кугу. Ова књига својом историјском прегледношћу и објективном анализом помаже да се схвaти ова стара појава у реалном времену и савременом либералном капитализму.
