О смрти на маргинама једне књиге
Владимир Јанкељевич: СМРТ, превео Вељко Никитовић, издање Орион арт, Београд 2017, тврд повез са заштитним омотом, 650 страна, ИСБН 978-86-6389-046-6
Живимо овај једини живот који имамо трудећи се да га проживимо што боље и потпуније. Присећамо се старе мудрости „Живи данашњи дан као да ти је последњи! Уживај у животу данас!“ Шта нам сутра носи то нико не зна, али смо сигурни шта је на крају пута. Исто тако смо сигурни да ће краја бити, а када – то је непознаница због које прихватамо да уживамо у дану данашњем.
О неумитном крају који нас сигурно чека и који се зове „смрт“, људи углавном не воле да говоре. Обичан свет избегава да непотребно изговара реч „смрт“. Ако је већ помињу, они то раде у метафорама: Црна Госпа, Непоменица, Косачица… За човека који је умро рећи ће да је „испустио душу“ или да се „растао се с душом“, „нашао мир“, „преселио се у вечност“. Млађа генерација рећи ће да је човек „заборавио да дише“, „отишао у посету прадеди“ или једноставно „одлепршао“. А све те озбиљне и шаљиве формулације односе на ту једносложну реч „смрт“. Када неко о тој једносложној речи напише филозофску расправу на 650 страна, онда таква књига заслужује пажњу. Можда и зато што о смрти нема дефинитивних судова нити коначних истина.
Због тога је студија француског филозофа и професора Сорбоне Владимира Јанкељевића под насловом „Смрт“ изазов за радозналце. Професор Јанкељевић је овом књигом привукао пажњу широке читалачке публике, па је књига преведена на више језика. Када је објављена (1966. године), читана је и јавно преношена преко Радио Сорбоне. Крајем прошле године појавила се и на српском језику. Она је изазов да пасионирани читалац забележи сопствене недоумице и сажме могуће одговоре овог француског филозофа који је најстудиозније, историјски и уметнички најдокументованије, филозофски надореченије, анализирајући све што је писано о овој интригантној теми, направио ову незаобилазну књигу.
Смрт нам остаје тајна, иако је можемо упознавати као биолошку појаву, друштвени феномен, демографски појам, сагледавати је као тему у уметности, религији, књижевности, архитектури… Смрт као „најизвеснија неизвесност“ или „најнеизвеснија извесност“, без обзира што је неспојива са животом, ипак је у жижи интересовања људи. Њу је немогуће изучавати, промишљати. Човек је пред смрћу као пред бескрајном васионом. Смрт је оно ништа које поништава мишљење, како је рекао Шелинг. Филозофи кажу да је мисао о ништа не-мисао. Дакле, мислимо о смрти, око смрти, поводом смрти – слично као када је реч о богу. Ваљда зато човек и избегава да размишља о смрти – сувише је очигледно да га она чека као крај овоземаљског живота, несазнатљив, временски неодређен, али неизбежан.
На много начина може да се дефинише смрт. Но, ниједна од тих дефиниција није потпуна. А, свака је истовремено и тачна и нетачна. Јер, смрт је поништавање живота. Али, она је такође и услов живота. А ми који пишемо дефиницију, који пишемо о смрти још смо живи, нисмо искусили смрт, значи не можемо искуствено писати о њој. Тачније – то не може нико. Смрт је догађај без изузетка. Младост, здравље, боју коже, лично богатство, титуле, политичку ангажованост – она не признаје и не познаје. Код ње нема протекције ни изузетака. Она је биолошки феномен. Биологија проучава живи свет, а живи свет је подложан смрти, заправо без смртности појам живог света имао би потпуно друкчије значење. Ипак, смрт је и део живота. Све што живи на крају умире. Тако је смрт истовремено супротност животу и део живота. Смрт је изненадни догађај, каже Јанкељевић, јер свака смрт је изненадна, и онда када се очекује она „бира“ тренутак свог наступа. Смрт је крај, крајња тачка, завршетак живота. То је упражњено место. Мртви се не враћају, њихово место у овом свету остаје упражњено. Смрт је слепа улица, нема излаза, ту се пут завршава. Због тога можемо прихватити Јанкељевићеву тврдњу да је смрт је коначни неуспех.
Смрт је догађај без будућности. Или, можда можемо рећи да је смрт будућност која за нас никада неће бити садашњост. Смрт није ствар избора, већ неизбежност, неминовност. Она је апсолутно одсуство и излечење свих болести, јер престанком функционисања тела престају све болести. Смрт је одлазак без повратка, иако је то за тело одлазак без одласка. Претварање тела у леш је промена на лицу места.
Смрт је растанак – тела с душом, растанак са животом, растанак са овом димензијом, опроштај, сажимање, тајна, мистерија… Смрт је вест за новине, догађај вредан пажње за погребника, општа појава за биологе, жалост за сроднике.
Живот и смрт су апсолутно неспојиви, иако на свет долазе заједно, а тако и одлазе са њега. А израз „смрт припада животу, баш као што живот припада смрти“ је метафизика. Смрт не може постојати истовремено са животом. Тамо где завлада смрт живот престаје. Сопствена смрт је за сваког појединца крај света, крај властитог постојања, крај времена. Млад човек ужива у животу не мислећи о каснијем времену. То је добро, јер сваком је дану довољна његова мука. Смрт је последњи догађај живота. Она је крај, иако крај није био циљ живота. Смрт је, значи, у супротности са циљевима живота, иако му са друге стране даје смисао.
Када појединац размишља и пише о смрти, као што је радио аутор ове студије или аутор овог чланка, самог себе искључује из свеопште смртности, барем док пише. Пошто нико и никада није избегао смрт, значи да ће и творац текста умрети, јер смрт не допушта изузетак, па тако не постоји ничија лична смрт. Човек умре само за друге, јер може да спозна туђу, али не и своју смрт.
Време је тесно повезано са смрћу, јер означава пролазност. Време нас чини старим, а старост, болест и пропадање се завршавају смрћу. Глагол „умрети“ нема прошло ни садашње време. Он има само будуће време. Смрт се не може доживети, она је крај доживљаја. Не постоји смрт у првом лицу, јер нико не може рећи „ја сам умро“.
Трајање живота појединца тек је тренутак у океану времена који називамо вечност. Ми немамо начина да утичемо на време, јер оно нема почетак ни крај. Оно има два могућа смера, али је један смер забрањен, нема начина да следимо временски ток уназад. Човеков живот има почетак и крај. Између њих је време.
Смрт је само тренутак. Тај тренутак нема прошлост ни будућност. Он је јединствен за сваког појединца. Он је ту увек и није ту никада. Живот се састоји од вечитог рађања и вечитог умирања. Када се временски одређујемо према смрти, онда треба имати у виду да је наша појава на овом свету први корак према смрти. Колико ће трајати корачање то нико не зна. Нема правог времена за смрт. Свако време је за њу добро и лоше. Смрт је увек неправовремена. Она је временски и далека и блиска. Од ње су једнако далеко и младић и старац. Њено време је само њено, то је неко друго време. Смрт изазива недоумицу – да ли је она крај свега. До самртног часа човек је био ту. Сва његова сећања, знања, љубави и мржње, прошлост, планови – све се то могло сазнати од њега. Онда дође смртни тренутак, последњи издах и одједном, уместо човека са душом, остане само мртво тело – леш. Ми то лепше кажемо да се човек раставио с душом. Шта се десило с душом? Да ли је она бесмртна? Где се сели? Да ли се до ње може стићи? Где је? Могло би се рећи да док је душа са телом она је и напољу и унутра, свугде и нигде, она је и присутна и одсутна. Нема одговора о томе где је. Смрт оставља тело као мртав предмет, без садржаја. Ми кажемо да је човек „отишао“, иако је остао на истом месту.
Противречност живота и смрти личи на супротности унутрашњости и спољашњости, тела и душе. Религија нам нуди везу између овостраног и оностраног. Тело је било стан душе. Када га душа напусти, оно се предаје земљи. Прах смо и у прах ћемо се претворити. Дуализам чини човека – спој душе и тела. Чим се нешто што ми зовемо душа одвоји од тела, тело постаје мртав предмет. Душу не видимо, а тело после смрти називамо посмртним остацима. Душа је оно што прави разлику између тела и леша. Човек је тражио решење: смрт није крај, душа наставља да живи у неком другом облику. Но, нико ко је умро није се вратио. Смрт је, значи, једносмеран процес. Она се не може понављати. Смрт је уништење. Човек је признао њену неминовност дајући себи име „смртник“. Смрт је његово последње путовање. Она је као сунце – не може се у њу гледати.
Не постоји избор између тога да ли ће човек умрети или неће. (Цицерон: Mortem effugere nemo potest = Нико не може измаћи смрти) Избор смрти је карикатура избора. Човек једино, ако је решио да себи одузме живот, може да бира на који начин ће то да уради. Избор између вешања, утапања, усмрћивања ножем или пиштољем и није неки избор. Дакле – смрт не дозвољава избор. Она је неумољива, исто као што је непредвидива и неодређена.
Јанкељевић каже и да је смрт је неописива. То је догађај о коме нико не може лично сведочити, значи, нема се са чиме упоредити. Зато се може рећи да је смрт догађај изван категорија. Смрт је ненадокнадива, ничим се не може надокнадити. Смрт је извесна, јер ће нас сигурно задесити. (Mors certa, hora incerta = Смрт је извесна, час је неизвестан) Час смрти је сваком човеку тајна. Смрт је ирационална. Немамо начина да је ценимо према било којим рационалним мерилима у стварном животу, као што је не можемо емпиријски спознати. Смрт је непоправљива, јер умире се само једном, нема повратка, пробе, поправке, побољшања.
Појаве јаке као смрт су свест, љубав, слобода. Али, тешко би било процењивати њихову снагу, али и код њих на крају триумфује смрт. Свест о смрти је део човекове свести. Човек је свестан да ће умрети. Он замишља смрт, али је никада не сагледава у свим њеним димензијама. Свест о смрти, мисао о смрти не спасава човека од ње. Но, свест о коначности није ограничена коначношћу, јер је обухвата. Али, свет о коначности је узрок плодоносног стваралачког немира који подстиче и подиже стваралачки дух човека. Свестан да је смртан, човек жели да остави неки траг по коме ће га памтити наредне генерације.
Љубав је јака као смрт – кажу уметници. Заљубљени због неиспуњене љубави добровољно одлазе у смрт. Но, рекли бисмо, то је покривено надом да смрт није потпуни крај, да ће у смрти бити заједно, ако већ у животу то нису могли. Религијама које верују у постојање душе смрт је раздвајање душе и тела. Смрт је живот душе, када тело умре, душа одлази у вечни живот. У том значењу се може говорити о загробном животу. Абрахамске религије верују да душа живи пуним животом после смрти, чак са потпуним сећањем на овоземаљски живот. Остале религије, на пример будизам и хиндуизам верују у прелазак душе у оноземаљско постојање, али се она уопште не сећа претходних живота.
А Сократ, осуђен на смрт, чекајући извршење, каже: „Јер бојати се смрти, људи, није друго него мислити да си мудар, а ниси. То значи мислити да знаш оно што не знаш. Та нико не зна да ли није смрт управо највеће од свих добара за човека, а опет је се боје, као да сигурно знају да је највеће зло. И зар то није незнање, и то оно највише прекора вредно, кад неко мисли да зна оно што не зна?… Дакле, наместо онога зла за које знам да је зло, никад се нећу бојати и клонити онога о чему не знам није ли баш добро… Време је, судије, да ја пођем у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде бољој судбини, то нико не зна.”
Ова књига поставља много питања, покушавајући да пружи и неке одговоре бар онако како их је досадашње искуство искристалисало. Питања и одговори нам често звуче као понављање недоумица са којима су се људи сретали вековима и миленијумима пре нас. Читање ове књиге, међутим, оставља горак укус, јер нам потврђује нешто чега смо потајно и били свесни – из борбе живота и смрти смрт увек излази као победник. Или, можда, метафизички није тако: они који својим животом нису ништа остварили одлазе да се њихова смрт готово не примети, а они који су допринели доста животу и удисали га пуним плућима остављају празнину која се примети.
Одличан превод Вељка Никитовића уз предговор Милорада Беланчића (оба нису дочекали да виде готову књигу) учинили су још вреднијим ово издање “Орион-арта”. А књигу, без обзира на латинску сентенцу Mors ultima ratio (Смрт је последњи смисао) треба прочитати баш ради односа према животу.
