Дејан Дошен: НАГ, издавач „Златно руно“, Београд 2016, броширано, 146 страна
Ретко пишем о књигама поезије. У њима или уживам или се љутим на њихове ауторе. Ових дана добио сам књигу о чијем аутору нисам знао ништа, чије стихове раније нисам читао. Збирка песама, слободног стиха, лепо упакована. Нека врста животног дневника. Сведена на згуснути стих, понекад увредљиво огољена, али тим снажнија.
Писац рођен у Ријеци 1975. године. Сакупљач речи на разним обалама, речи без политичке конотације „али јестивих и за живот Човека добрих“ како он себе објашњава. А те речи потеку му као пљусак, понекад као потоци, ретко капљу. Када се прошетам кроз његову башту речи, завирим у скривене углове мисли, пратим онај његов инстинктивно исцртан путељак тражења себе у речима – онда осетим – јесте, он је делом роб својих речи, иако су му оне алат којим покушава да обогати нашу душу. Схвата он то, па нам без зазора нуди те „јестиве речи“ који узнемиравају наш унутрашњи мир.
Када се „одреше“ размишљања, када аутор гледа себе нагог, иако ми та буквална нагост дата и у медаљону на корици смета, јер је овде реч о нагости душе, када се ослободи унутрашњих ограда, онда процвета искреност. Тада аутор осећа „слободу да устрајем на путу / неухватљиве љубави / и међу Вама / спуштених руку стојим / наг“. Без обзира што се осећа као један од палих анђела„Ту сам, све знам, све осјећам, јер ја ЈЕСАМ“ није верник, него човек који анлизира себе, покушавајући да се другима искаже речима. Но, засмета му оклоп тела, чији крај се не зна, па зато он жели да речима искаже све оно што од првог плача до последњег хропца у њему зри. А страх, страх од празне собе и вриштећих зидова, страх од самоће и обестрвљености, трен када човек постане коначно свестан да се не може ослободити своје вечите ограде, свога тела – гранични је страх. Избија често директно или индиректно из речи што плету ову збирку. Он то сагледава и као грудву снега што се међу длановима топи и нестаје. Када се дланови саставе, грудве нема. То је страх од коначности нестајања.
Песник успева да остане свој. Он то убеђује и себе и покушава да буде самосвојан не ради других, већ себе ради. А песме су одраз неке прошле или садашње туге или, можда, среће, оне су покушај да се то речима искаже, да се саопшти другима. Та исконска потреба саопштавања остаје и као задатак и као сумња. Песник то ради да би растеретио себе, не да би васпитавао друге. Може ли се у песми чути отисак раширених крила из перјаног јастука? То песник може, па је та његова способност вероватни узрок његовог боравка на овом свету.
Песма је (бистар?) поток. Песма је живот. Песме су увек ту. Оне немају почетак и крај. Песник каже да „мази стихове њежно / као што трава мази / боса дјечја стопала“. Песме натапају стваралачки трептај песников као што мајска киша враћа живот земљи. Песме дају смисао постојању. Онда постојање расте и прераста творца. Схватајући да су лепота и туга сестре, да топло и драго лето сунцем загрли младост и ојесени је, песник изражава мирис туге, она се претапа у стихове.
Тако ми, читајући ову збирку, безобразно завиримо у скривене кутке песникове интиме, прошетамо кроз његове радости патње, обогаћени речима које се нижу безнапорно, као дневничке белешке на листићима. Песнику се чини да треба да исприча своју причу, али да то треба да буде кратак али јак доживљај, као изненадни ударац у стомак, као пад у хладну воду. Запљусне нас његова радост или туга, промишљање и безбрига, натера нас да се замислимо над оним што нам се догађа, што је било, а помало и оно што ће тек бити.
Ова збирка, без вишка речи, а са доста душе, има изгледа да уђе у читалачка срца, што аутор наведе као свој жељени циљ.
