Ненад Симић: САМУРАЈИ – Одјеци ратничког сна – Историја и филозофија ратничке класе, Издање “Златно руно/Милстоне”, Београд 2020, Библиотека Исток, латиница, 210 страна, броширано
Историја и филозофија Јапана код нас су више познати по неким јапанским и америчким филмовима, него по студиозним књигама. Студиознијих књига преко којих се можемо детаљније и потпуније упознати са овом далеком земљом нема много. Зато нам је привукла пажњу књига “Самураји” Ненада Симића, некадашњег карате репрезентативца Југославије о јапанској ратничкој класи – самурајима. Наше знање о њима прилично је површно и непотпуно, па ова књига представља веома богат извор информација о историји и филозофији ове ратничке класе која је битно утицала и на формирање националног идентитета земље излазећег сунца.
Књига “Самураји” написана је као да читаоци унапред знају доста о историји ове далеке земље. Међутим, знање из јапанских стрипова за младе или Тарантиновог филма, те из прича о гејшама и легенди о јапанским мачевима, уз нешто потпунију информисаност о јапанској књижевности, није довољно. Ова књига садржи много више тога.
Самураји су ратнички сталеж који чини важан део духа националног бића сваког Јапанца. Они су битно и суштински утицали на формирање националне свести , али и на успостављање моралних кодекса који су се заснивали на стоичкој дисциплини и њеном спровођењу у свакодневном животу. То је била она важна и обједињавајућа нит уз чију доследну примену је самурајска власт трајала готово седам векова.
Историја самураја везана је за посебне временске периоде, а ти периоди су добили имена по местима где су били смештени шогунати. Рецимо, у периоду Камакура дошло је до чувене инвазије Монгола, док се у периоду Муромаћи развило традиционално луткарско јапанско позориште Но. У овом периоду дошло је и до чувеног рата Онин који је за десет година колико је трајао упропастио читаву земљу и изазвао устанке сељака и самураја.
Када говоримо о самурајима, морамо знати неколико специфичних израза који говоре о њима, њиховој филозофији и етици.
Самураји су се понашали према посебном кодексу моралних начела који је познат под именом бушидо, што значи пут ратника (буши=ратник и до=пут).
Сеппуку или харакири (израз уобичајен у Европи и Америци) је ритуално самурајско самоубиство. То самоубиство се вршило кратким оштрим бодежом који је забадан у доњи део стомака (хара). Поред самураја, на његовој левој страни био је неки његов блиски пријатељ (каишаку), чија је дужност била да му једним ударцем одруби главу како би га ослободио дугих самртних мука. Ритуално самоубиство је забрањено 1868. године, али се познати јапански писац Јукио Мишима ипак убио на тај начин уз помоћ једног пријатеља 1970. године.
У 13. веку дошло је до инвазије Монгола на Јапан. Тада је тајфун који је потопио монголске лађе спасао Јапан. Тајфун је назван камиказе, а тај назив, познат и код нас, коришћен је у Другом светском рату за јапанске пилоте-самоубице.
Шогуни су у феудалном Јапану били војсковође (шо=генерал и гун=војска). Шогунат је престао да постоји оставком једног од последњих шогуна Јошиноба Токугаве 1867. године. То је прелазак Јапана из феудалног система владавине у такозвано “модерно доба”. Аутор књиге је за то употребио лепу метафору да “цвет трешње који је био симбол средњовековног витештва остаде да цвета даље али накалемљен на неке нове изданке”.
У својој раној историји Јапанци су развили неку врсту култа поштовања Сунца. Првобитно веровање у божанство ками (ка-ватра и ми-вода), прерасло је у поштовање Сунца и природе и изродило религију шинтоизам (пут богова, пут камија). Касније у Јапан продире будизам и конфуцијанство. Самураји су прихватили конфуцијанизам, јер су преко њега успостављени односи моралне природе, док им је зен, као религија воље, помагао да ојачају своју личност и да контролисано дејствују у складу са моралним кодексом. Добра морална основа значила је за самураје стицање врлине. Иако је од постанка конфуцијанизма до потпуног формирања самурајског сталежа прошло 16 векова, то није деградирало, већ је потврдило ово учење. Прави самураји морали су да постигну телесну и умну равнотежу, а то је био део њиховог нагона да себе доведу до перфекције.
Самурај никада не показује страх. Он не показује ни сиромаштво или глад, као што никада не показују ни емоције. Самурај ће употребити чачкалицу иако није јео – кажу они за себе. Изнутра пас, споља тигар – карактеришу сами себе. Ко се никада није преварио, није достојан поверења – саветују. А себи су утувили у главу да никада не изговоре реч која би признала слабост. Њихово је правило и да безначајне послове треба најозбиљније схватити…
Да поменемо и њихово основно оружје – мач. Мач је био статусни симбол самураја. За израду самурајских мачева постојали су посебни мајстори, а многи од тих мачева сачувани су и данас, вековим после смрти њихових власника. Мач се никада не потеже без правог разлога, а његова олака употреба није допуштена. Самурајски мач има богату и дугу, митску и стварну историју. Посебно место и у историји земље припада разним мачевалачким школама и вештини мачевања.
Ово су само неки акценти из веома информативне и опширне Симићеве књиге. Но, садржи много више података непознатих нашем читаоцу, који још није изгубио интересовање за егзотичне земље, њихову историју, обичаје и њихове људе. Разумевање историје и филозофије самураја је вредна помоћ за разумевање нације, па и за разумевање савременог Јапана и његових људи.
