На маргинама монографије „Оља“
Драгош Калајић: Оља, издање Вукотић Медиа у сарадњи са Фондом Олге Оље Ивањицки, Службени гласник Београд 2017, стр. 142, чврст повез, ИСБН 978-86-89613-74-2
Ретко се на једном месту нађу два тако вишестрано даровита човека као што су се Драгош Калајић (1943-2005) и Оља Ивањицки (1931-2009) нашли у монографији „Оља“.
Драгош Калајић, сликар, књижевник, новинар, филозоф, ликовни критичар и теоретичар, ерудита ренесансног кова, написао је својевремено књигу о Ољи. Књига је у рукопису скупљала прашину три деценије, док се коначно није нашао издавач. Госпођа Спасић у предговору оцењује да је то „и три деценије после писања свеж рукопис. Његово објављивање је наше сећање на Ољу и Драгоша. И наш дуг према њима.“
Оља Ивањицки, вајар, сликар, писац, дизајнер и костимограф, слична по много чему Драгошу, стваралац разноврсних интересовања, аутор више вајарских и десетина хиљада сликарских дела, иначе Драгошева познаница и другарица, била је захвална тема за његово разиграно теоретско разматрање њеног стваралаштва.
Доста читам, а посебно књиге о људима које сам сматрао пријатељима или који су ми пријатељи. Зато је вероватно тешко бити објективан. Оља ми је била пријатељ, често смо разговарали о разним темама, размењивали књиге, чак ме је молила па сам писао њена писма на руском језику који је добро говорила, али је била несигурна у томе како записати изговорено. Сарађивао сам са њом и у око припреме књига које је илустровала. Нисам испоштовао њен последњи позив на кафу, јер је пожурила у вечност. Ваљда због свега тога желим да поздравим ову књигу о њој. Била би друкчија да је касније завршена, али наш народ каже да мртви живе док их се живи сећају. А сећање на Ољу је итекако живо, што се посебно показала овом недавном и на захтев публике дуготрајном изложбом у Историјском музеју.
Оља свакако није била обичан човек. Исто тако није била ни серијски стваралац. Била је по много чему изван или изнад просека. Била је, рекао бих, стваралачки пустолов. И волела је живот. Једном приликом јој рекох да јој добро раде кликери. Истог тренутка је одговорила „нема говора о кликерикма, ја припадам овом времену, мораћеш да схватиш да су ми добри чипови“. Није се умиљавала политичарима, али су је они поштовали.
Калајић добро запажа да је она прихватала Шејкин став да је модерна уметност распаднута ренесансна слика. А Медиалу као духовну заједницу у којој су млади људи тражили себе после краха соц-реализма, који је пао на ђубриште историје, она је једина документовала и сликом Медиала из 1963. године која је власништво Народног музеја.
У Калајићевој монографији за мене посебно место има анализа слике Кофер старог генерала. Можда је то зато што сам га доживео као роман Сегеја Довлатова изражен другим средством. Јер, Довлатов је руски емигрант кога америчка критика сврстава међу 20 најбољих писаца прошлог века. Тај Кофер старог генерала чува неку врсту наслеђа која свим емигрантима представља споменар трагичне дијаспоре, део изгубљеног завичаја, центар сопственог бића, Одисејеву Итаку којој желе да се врате. Оља је кофер изразила ликовним средствима, али ништа мање успешно од литерарног израза Девлатова.
Дама с хермелином
Ко је пратио Ољино стваралаштво, често је наилазио на разне облике познате Леонардове слике “Дама с хермелином (Дама цон л’ермелино). Имао се утисак да је то Ољина опсесија, изгледало је да је Оља опседнута хермелином.
И сâм волим ту слику. Далеке 1965. године, када сам боравио у Кракову, сећам се да сам изазвао чуђење када сам платио такси да ме одвезе до неког имања који километар од града на коме се налазила чувена Леонардова слика. Било је већ вече, било је необично да је неки млад човек, странац, зна за ту слику и жели да је види. Изазвао сам читаву узбуну, али ме је на неком имању у једној посебној згради, у просторији која је била немењена само за ту слику посебно ограђену, осветљену и заштићену сачекао кустос. Инсистирао сам да платим улазницу, јер сам желео да имам успомену, што је исто тако било необично. Таксиста је за неку малу накнаду био спреман да чека колико год треба. Све ми је било необично, па и пажња коју сам изазвао. Слику сам знао са добре предратне репродукције у једном издању књиге Мерешковског о Леонарду. Слика је настала крајем 15. века, а урађена је бојама на дасци. Истраживачи Леонардовог опуса кажу да је дама на слици петнаестогодишња Сесилија Галерани, љубавница миланског надвојводе Лодовика Сфорце, који је дуго био Леонардов ментор. Слику је 1798. године купио пољски писац и богаташ Адам Чарторијски. У Другом светском рату Немци су је били отели, али је касније враћена породици.
Тада сам чуо и легенду о хермелину, за кога се каже да ће сачекати ловце да га убију, а неће хтети да се склони у блатњаву рупу која би упрљала његово крзно. Легенду је поменуо и аутор Монографије, али о томе није разговарао са Ољом. Ја сам сматрао да је Оља присталица такве тајанствене легенде изабрала ову животињу за свој сликарски симбол, јер хермелин својом елеганцијом, лепотом, белином асоцира на независност, физичку и моралну чистоту. Због тога ми је било некако нормално да се у овој Монографији нађе чак 12 верзија ове слике, иако нисам знао да их има толико.
Леонардова кћерка
Оља је себе прогласила Леонардовом кћерком. Леонардова улога у њеном сликарству, сматра оправдано аутор Монографије, је неспорна, не само због њеног циклуса Леонардова сеанса, која се наставља Теутом и Каноном брзине. У стварности Оља је покушавала и успевала да ренесансну лепоту стави у савремени свет, доказујући на тај начин убеђење да се ново наслања на старо, да ништа на овом свету није ново, али да се старе ствари могу видети и приказати на другачији, нов начин. Она је умела да с мером сачува ренесансну лепоту у анархичности и проповеда лепоту ружног у свом (нашем) времену које је више анархија него ред.
Аутор монографије је покушао да користећи се поставкама психоанализе, докаже да је Оља у Леонарду налазила замену за оца. Међутим, ја то не прихватам на тај начин. Оља је поштовала, волела и покушавала да достигне лепоту којом зраче Леонардова дела. Она је желела да буде Леонардова кћерка по својој вештини, по свом схватању лепог, по свом ренесансном знању, раду и својој истраживачкој радозналости. То није необично, јер ко се рано упозна са Леонардовим стваралаштвом остаје заробљеник његовог стваралачког генија без остатка и ограничења. Леонардо је лепоту видео, волео, умео је изразити, али је и научнички прецизно сецирати тражећи унутрашње везе и научна објашњења. Осим тога и Леонардо је био вајар, проналазач, грађевинар, сликар, научник… Оља је по многим елементима своје стваралачке личности заиста била његова кћерка.
Двојство
Оља се у својим радовима често игра двојством. Тако са њеним сликама, што Калајић уочава на дубљи филозофски начин, заједно срећу Бол и Уживање, Разарање и Рађање новог живота, Смрт и Животна радост, а све почиње и завршава се двострукошћу човека – мушким и женским принципом. Можда је у њеним сликама жена, односно женски принцип израженији, истакнутији и богатије одређен, али она никада не заборавља другу страну, схватајући да је потпуност живота у јединству супротности та два принципа.
Двојство је филозофија која је пружила корене конфучијанству, појављујући се неколико векова пре Конфучија. Двојство добра и зла, снаге и немоћи, светла и таме, дана и ноћи, лепог и ружног, рађања и умирања, агоније и екстазе, патње и уживања, реда и нереда, често је Ољиним сликама. Она додуше даје низ варијација на тог двојства. Аутор монографије то је посебно и успешно анализирао на примеру слике Молотовљев коктел, где експлозија и Гола Маја варирају између Агоније и Екстазе.
Време настанка Монографије битно је утицало да се у њој не појави читава једна област Ољине стваралачке личности. То је био њен сликарски излет у свет литературе. Том излету је кумовао Мирко Мркић Острошки власник и уредник издавачке куће “Интерпрес”, па је у спрези два ликовна уметника, настала серија вероватно најлепших књига у нашој земљи.
Илустратор
Ретки сликари се усуђују да се упусте и у илустровање књига, изузев ако су се за то специјализовали. Оља је успешно учествовала и у тој пустоловини,
Нисам сликар ни ликовни критичар, осим као пажљиви посматрач, а имам неких веза са светом литературе. Оља је изузетнои дубоко и стваралачки доживљено урадила улустрације низа књига из различих времена, са разним темама и веома специфичним јунацима, стварајући од наоко обичних илустрација уметничка дела. Све је почело Песмом над песмама (на два језика), наставило се избором из поезије Јесењина Плавет века (такође на два језика). Потпуна разлика у тематици и начину изражавања није јој сметала да успешно илуструје обе књиге, што је изазвало ширу пажњу и донело успех издавачу и илустратору. Сарадња је настављена сликама којима је илустрована једина и јединствена песма владике и владара црногорског Петра Петровића Његоша Ноћ скупља вијека (седам језика). На крају се још један песнички бисер, позната песма Лазе Костића Санта Марија дела салуте (десет језика) нашла у центру заједничке пажње, па смо добили заиста сјајне илустрације и лепе уметничке слике којима су нам оба песника постали ближи. Својим сликама-илустрацијама Оља је обогатила ионако богате литерарне садржаје, а Ољина сарадња са издавачем показала пуно оправдање и поклонила нам дивот-издања која могу да буду украс сваке библиотеке.
Калајић се у својој монографији позабавио неким битним одликама Ољиног стваралаштва. Он лепо примећује да „перспективу у Ољиним сликама не одређује простор, већ његови садржаји, она није пројекција амбијанта живота, већ манифестација живота“. Пошто Ољини призори, то је приметно и лаику, не садрже конвенционално јединство места, времена и радње, онда у „вечној садашњости“ могу да се нађу елементи из разних историјских периода и са различитих простора света, најчешће као сликарски цитати. Зато је ауторов закључак да Ољина дела изражавају вечну борбу структуралне компоненте човека против хаоса и анархије, што утиче да се у њеним сликама примећују и лепота хаоса и лепота реда.
Можда је Ољино груписање елемената покушај, како Калајић примећује, „венчања духовних вредности ренесансне културе и виталистичких врлина савременог Запада“, пошто на Западу постоји виталистички елан и стваралачки оптимизам. Иако је Оља међу првима упознала америчку уметност и тада посебно актуелни поп-арт, она им није подлегла, њени пан-светски призори пружају нове контексте са новим значењима. Оља је схватила основни закон западне уметности: уметник мора да буде присутан у свету, не сме се губити у метафизичким маглама тражења, а Медиала, као спонтана појава, дала јој је осмишљену стваралачку подлогу. Остало је било ствар рада, талента, а често и храбрости.
Са задовољством сам поздравио ову Монографију. Јесте да је делимична, да је непотпуна, али је и корисна и на свој начин свежа, како тврди госпођа Спасић. Вратила ми је дане дружења с Ољом, иако је Оља одсутна већ осам година. Али, прави ствараоци остају међу нама вечито, а Монографија је наставак овогодишњег дружења са њом у Историјском музеју. Наставак вредан пажње, какву и заслужује Ољин стваралачки геније.
