Књижевни првенац М. Милосављевића
Младен Милосављевић: КАЛ ЈУГА, Издање „Страхор“, Београд 2018, 256 страна, броширано
О Лепенском виру одавно се могу читати стручне, научне књиге. Почело је књигом „Лепенски вир“ Драгослава Срејовића (Српска књижевна задруга, 1969), наставило се делом „Метафизика Лепенског вира“ Живојина Андрејића (Институт за митолошка истраживања, Рача, 2005) и луксузном монографијом „Светилишта Лепенског вира“ Љубинке Бабовић (Народни музеј, Београд 2006).
Ове године појавила се (од најављене три) и прва литерарна творевина о Лепенском виру, првенац Младена Милосављевића (1982), младог аутора под насловом „Кал Југа“ у издању београдског „Страхора“.
Писац полази од речи свога професора да „ако идеш по земљи неколико метара прећи ћеш тих неколико метара, али ако кораке усмериш у земљу, прећи ћеш хиљаде година“. То је нормално и очекивати од аутора који је етнолог и антрополог, а уз то се бави српском фолклорном фантастиком. Један његов јунак дефинише (ондашњу) Србију као земљу на раскршћу, земљу легенди и чудних бића, земљу сујеверја и древних ритуала, земљу која скрива одговоре на многа питања о прошлости.
Зато се у овој књизи срећу савремено и онострано, вампири и студенти, хајдуци, турски и аустријски војници, изградња ђердапске електране и студентски покрет из седамдесетих година прошлог века, чувена битка за Београд Еугена Савојског из осамнаестог века. Ту је и најважнија моћна река Дунав, која се у извесно време у горњем току звала Донарис, а у доњем Истрос. И тајна Ђердапа, његових насеља од пре седам хиљада година, ђердапских вирова чије тајне моћи изазивају радозналост многих европских владара. Ту су посредно присутни и римски император и његова камена табла. Стару причу нам поклања дневник царског провизора Фромболда. Тако сазнајемо и несрећну судбину градитеља београдских утврђења Николе Доксата де Морета. Савремени приповедач је студент археологије Мијат Петровић, пореклом из Доњег Милановца, кога потапа језеро створено изградњом бране. Додајмо, све време су присутне и необичне густе дунавске магле које служе чудном и моћном духу дунавских дубина и онима који се одлуче да се њему обрате да им пружи моћ.
Књига је вешто преклапање времена, стварних догађаја и нечега мрачног, древног и тајанственог, што све власти покушавају да присвоје, али и да сакрију по сваку цену.
Када чак и спорадично прочитамо бар део оних романа о мачу од Авалона или о чудовишту из Лох Неса, Сјенкјевићеве саге из историје Пољске, онда нас обрадује обећана серија о чудовишту из дубине ђердапских вирова. Прва књига из серије обећава, иако је доста мирна и епски распричана, историјску хронику у којој се старе српске легенде и тајна историја преплићу са стварношћу која често личи на легенду.
У овој књизи се чудовиште које позајмљује своју моћ тек појављује. Прича се одвија на више временских нивоа, а ипак уверљиво делује повезивање доживљаја аустријског провизора са доживљајима студента археологије из недавног времена. Овде је историја слободно зачињена фантастиком, па се, што није баш обично, почињу назирати делови историје Лепенског вира и кроз интересовање хабзбуршке круне, а касније Хитлерових доглавника за тајне Лепенског вира.
Судбина српских хајдука, поклоника моћи коју им је даровао Лепенски вир везана је са речју „вампир“ чиме је и та српска реч у светском вокабулару добила достојно место и у роману.
На овој немирној балканској ветрометини где су се вере, војске и народи смењивали кроз време, сигурно постоји још много сличних прича. Овог првенца сличне литературе својим потписима на крају књиге препоручило је њих девет (Горан Скробоња, Дејан Огњановић, Андрија Јонић, Ото Олтвањи, Бранислав Јанковић, Влада Арсић, Ненад Гајић, Павле Зелић и Владимир Петровић), а ја им се придружујем.
