Владимир Пиштало: ЗНАЧЕЊЕ ЏОКЕРА, Издање Агора, Београд – Зрењани 2019, Библиотека „Календар“, страна 226, тврди повез
Необична је нова књига Владимира Пиштала. И јесте и није есеј. И јесте и није прича. Она је и једно и друго. На његов, већ познат − занимљив и изазован начин испричана прича о неколико тема, почевши од џокера који је амерички допринос игри картама, а завршавајући причом о Дионису, богу страсти која се „не може контролисати“.
Пиштало поштује свој закључак с почетка да је есеј – мишљење, па онда са мишљењем повезује хумор као средство мишљења, јер хумор припада онима „који желе да се осећају живим“. А пошто се он осећа живим, а има мишљење о свему и свачему, онда је његово чедо ова књига, занимљива као прича, а озбиљна и богата чињеницама, какав треба да буде есеј.
Најпре питање: зашто џокер? А одговор би могао бити и „Зашто не?“, пошто је џокер допринос Новог света уметности картања, али и зато што џокер крши сва правила, прелази неке границе које је стара Европа била поставила, не признаје „нормалан“ живот, односно живот без изненађења, пошто је „диваљ“ па ван устаљених правила поставља своја правила.
У књизи су приче о Америци и о Србима. Пиштало се поиграва теоријом завере, која је једно време била стална тема у Србији, показујући њену неутемељеност, а ипак је не поричући директно. Причу о Америци за Европљане он види као причу о другој шанси коју су тражили многи. Тако је Америка постала „одабрана“, али не по божјем провиђењу, већ по избору људи. Међу тим људима коју су Америку видели као „другу шансу“ свакако је и Чарлс Симић, Србин из београдске улице Мајке Јевросиме, али и велики, признати и познати амерички песник, чије стихове је преводио и Пиштало. Та прича о успеху, о песнику у земљи профита коме су „летови маште одредили живот“ је у исто време и прича о њему, који предаје историју на америчком факултету.
Ово није накнадна, ово је „претходна“ истина, каже за ову књигу рецензент Ненад Шапоња. А у тој „претходној“ истини онда се оправдано нађу и Џокер, и Дионис, Линколн, Марк Твен, Чарли Чаплин и нама готово непознати Џон Мјуер и Хенри Менкен.
Кроз ову Пишталову књигу упознајемо једну Америку која нам није била посебно блиска. Тешко схватамо зашто Пишталови студенти не схватају хумор Чарли Чаплина, а блиско нам дође што је Рузвелт на свом ноћном сточићу држао роман о Хаклбери Фину. Паралеле између Хенри Луиса Менкена и нашег Коракса, пошто оба своју земљу виде смешном, делују нам уверљиво, док се прича о „регалској књижевности“ некако преноси на причу о распаду бивше нам велике државе. Ту може да буде посебно интригантна анализа једне књиге (из 1898) о онанији, ако се повеже са том причом о распаду наше некадашње државе.
Поигравање рекламом која је постала свугде присутна и ангажује много креативних људи, омогућила је Пишталу да се поигра свим и свачим. Он идеју рекламе повезује са страхом за губитак слободне воље, јер реклама користи нашу људску чежњу „која је вечна овца за шишање“, како процењује Пиштало. Његова мисао да „поезија показује колико моћне могу да буду речи“, а политика „колико речи могу да буду празне“ – звучи као утеха у ово време поплаве празних речи. Ова књига, уз помало горак смех и шуровање са поезијом, што мени његове књиге чини посебно блиским, отвара неке нове прозоре за схватање времена у коме трајемо.
Пиштало је човек који живи и у Америци и у Србији, човек који гледа (боље рећи види) боље и потпуније много тога што нама обичним смртницима промиче. Ова његова књига груписана око тог коцкарског симбола, без пизме на садашњост, уз мало ироније на свој и туђи рачун, нуди нам једну занимљиву истину о времену, географији, политици и књижевности – о нама самима.
