Зборник: ИДЕЈЕ И ИДЕАЛИ РАТКА БОЖОВИЋА, ФПН и Чигоја штампа, београд 2017, 456 страна, чврст повез
У току 2017. године појавила се за наше време необична књига. Два издавача су издали књигу текстова о професору др Ратку Божовићу. Наслов „Идеје и идеали Ратка Божовића“ говори сам за себе. Књига није дефинисана као омаж, није посвећена некој годишњици старосној или радној. Књига је само дар поштовалаца, сарадника, пријатеља и добрим делом бивших студената посвећена њему. Он није пристао да се организује научни скуп о његовом стваралаштву. Уосталом, он никада није употребљавао ни своју академску титулу доктора и универзитетског професора. Он је био и остао Ратко Божовић. Једва је дао и пристанак за ову књигу. А у књизи 34 наша позната и призната културна посленика, социолога, филозофа, културолога, сарадника и пријатеља пишу о њему и његовом раду. Признајем и сам сам његов студент и поштовалац.
Тешко је представити ову књигу, јер су се у њој заиста стручни људи, који су још активни у културном животу Србије (и Црне Горе, пошто се Ратко никада није одрицао Никшића и свог црногорског порекла) научно, стручно, али и пријатељски анализирали обимни и разноврсни научни рад Ратка Божовића. Покушаћемо да на најкраћи начин изнесемо неке њихове ставове изречене у књизи. Ђуро Шушњић сматра да је Ратко особена појава у нашој култури и то доказује опширном анализом његових основних ставова о разним питањима. Дивна Вуксановић, говорећи о Ратку, говори о хомо луденсу и о страсти слободе. Драган Коковић се бави Ратковим анализама и „искушењима“ слободног времена које није само време доколице него и време креативног размишљања. Лидија Вујачић смара да Ратко има посебну социолошку методу, док Вукашин Павловић разматра неке односе интелектуалца и политике на Ратковом примеру. Чедомир Ћупић види у Ратку човека који се посветио општој одбрани човековог моралног бића и отпору ауторитарности. Славиша Орловић дефинише Ратка као мислиоца слободе, а Добривоје Станојевић сматра да је он борац против демона дијалошког нарцизма. Јелена Ђорђевић сагледава Раткову непомирљивост у времену у којем је утицај страха на културу готово пресудан. Жарко Требјешанин сматра да је Ратко вечито радознали мислилац, док Марко Јаковљевић говори о његовом доприносу јачању наше еколошке свести. Док га Вељко Радовић одређује као неимара слободне јавности, Божидар Мандић га сматра мајстором доколице. Соња Допмазет сматра да се од његових идеја ткају снови, док се Јовица Стојановић диви његовим критичким отпорима. Божо Прелевић га убеђено назива витезом позива, а Веселин Кљајић – чуварем ватре. Неда Тодоровић каже да је то – професор у срцу. И да не набрајамо даље одреднице о пријатељу и добром човеку.
Тешко је одабрати речи којима су ови паметни људи покушали да га ближе одреде. Свиђа ми се она „да је он довољно зрео да пита мудро и довољно дете да чује искрено“. Ђуро Шушњић потеже ону мисао да није лако „туђим очима видети себе“, иако Ратко не мора да брине о тој својој слици у туђим очима. У ово себично време ова књига му скида с врата ту бригу.
Ратко је као професор и као писац, а написао је педесетак књига, писао и говорио једноставно. Та једноставност је доказ разумевања онога о чему прича. Говорио је не да се сложе са њим, него да га разумеју. Својим говорењима и књигама потпаљивао је нове духовне ватре. Увек је постављао „незгодна“ питања. Није дозволио да се „утопи у културу повијених глава“. Није трпио малограђанску послушност, а туђ му је сваки конформизам. Он се код нас готово једини бавио игром као делом културе. Вероватно је најобухватније и најизазовније обрадио слободно време. Екологија као део културе такође је била тема коју је пратио, а борба против кича се подразумевала, јер је кич „велико зло у савременом вредносном саставу уметности“. Његовој пажњи нису измакли ни бестселери, порнографија, таблоидизација…
Најједноставније речено – нема области у нашој савременој култури која није била тема његове анализе и његове критике. Он брани грађански идентитет, залажући се за духовни развој појединца, што је услов за креативније друштво. Посебно се критички односио према ријалити програмима који покушавају да „своје племе претворе у воајере“, а стварно су пораз пристојног друштва и културе. Тако долази до изражаја његова теза да „нема ништа скупље од јефтине културе“.
Његова комуникација је дијалог, јер се само кроз дијалог долази до вишеслојне размене мисли и идеја. Он је у својим наступима доследан, а моралан човек је доследан и предвидљив, јер њега ситуације не мењају. Он сматра да је „питање истине питање свих питања“. А истине су „чеда сумњи и преиспитивања“. Оне су „будилници тамо где постоји истинољубив слух и критички дух“. Ратко, према речима Вељка Радовића „држи руку на пулсу друштва“, а види и оно што већина не примећује. Он је човек „личног става“. Он оправдано каже да су политичари неслободни људи због незнања, одбране небитних ствари као битних или због одбране интереса неке групе или партије којој припадају. Видљиво је да политика није резултат договора, дијалога и консензуса, већ насиља које прате манипулације. „Говорити о прошлости без сазнања садашњости и без визија будућности – нема смисла“ – каже он.
У експлозији потрошачког друштва изгубљено је поверење у знање, сумња се у сваку информацију. У таквој ситуацији „култура више није коректив стварности“, ухваћена је у мрежу либералног капитализма чији је једини бог постао профит. А промене су брзе, јер се последњих пола века догодило више промена него за претходних пет миленијума. Масовни медији преобратили су публику у масу, а масу у аудиторијум. Из тога следи и Ратков закључак да је „лакше обмањивати сугестивношћу слике, него тривијалношћу и истрошеношћу речи“.
Све ово показује колико је Ратко не само радознали истраживач и научник, већ и веома ангажовани интелектуалац, борац против нарцизма, поданичког менталитета и полтронства, порнографије, таблоидног друштва, ријалитија, одсуства емпатије, цензуре и аутоцензуре, практично „отпора свему што вређа људску личност и поништава човекову слободу“. Због загађења свега одавно је звонило на узбуну, па је Ратко своју пажњу усмерио и на екологију, покушавајући да пробуди нашу успавану еколошку свест и савест.
Интересантна је његова пажња усмерена на афирмацију и популарисање афоризама као најкраће књижевне форме, „блеска духа над блесавом збиљом“, књижевне врсте у којој је речима тесно, али није тесно мислима. Афористичари су га, према његовом признању, „подучили да је бесмислено превише озбиљно схватати свет политичких демона, само зато што симулирају озбиљност“.
Колаковски својевремено иронично рече да се нико неће зачудити (поготово у политици) ако се бубашваба назове славујем. Но невоље праве они као Ратко који на сва звона објаве да бубашваба ипак није славуј. Зато он у култури остаје „непослушни грађанин“. Прикључујући се оним сатиричним афористичарима, он истовремено постаје опозиција апатији и депресији. Не заборавимо да он у књизи „Кроз црвено“ као мото узима Достојевског; „На црвеном се најслабије познаје крв“.
Истражујући наш друштвени простор, узимајући дијалог као разборито тражење најбољег решења, борећи се против кича, а пажљиво анализирајући нашу свакодневицу, као сведок епохе, без страха, са пуно храбрости, увек против оних на власти, а власт је увек привремена, Ратко је својом ерудицијом, „слатким од речи“, кроз његову лакоћу казивања, не одржавши никада обичан час, остао у памћењу студената, а усред овог балканског караказана и у добром сећању колега. Кроз идеју да је реч „досада“ скована од речи „до сада“, он је многима помогао да мање брину о ономе до сада, а да увек иду напред.
Овај приказ је већ прешао неку границу опширности, а ни приближно није успео да представи све добре речи упућене Ратку Божовићу у овој књизи. Те добре речи упућене су добром и часном човеку који, иако је у лепим годинама, још није обесио перо о клин, још се доказује као витез позива, као човек који се никада није продао. Ваљда је зато и заслужио толике добре речи.
Моје поштовање, професоре!