Младен Милосављевић: ЈЕЗАВА, роман, Бедем, Београд 2020, 368 страна, броширано
Младен Милосављевић (1982, Смедеревска Паланка) се у књижевном свету појавио романом „Кал југа“ пре две године. Сада у властитој издавачкој кући објављује други роман „Језава“. Није, како је био обећао, наставио причу о тајнама Ђердапа, али је створио занимљиву књигу о неким необичним појавама, веровањима, празноверицама и некадашњим обичајима нашег народа.
Река је дала наслов књиге. Но, те реке данас нема, затрпало је време и немар људски. Али из времена у коме је река постојала, времена у коме су људе у њеним, врбацима и тршћацима подилазили жмарци у јутарњој измаглици или нејасном вечерњем сутону, та страва, страх, грозомора коју је доносила та магла над водом, као да је подстакла аутора књиге да од неких старих празноверица направи књигу у којој се успешно преплићу свакодневни живот, протицање времена, стварност и фантазија, историја и легенда, чиме је потврдио своју умешност и уверљивост приповедања. Могло би се рећи да роман чине независне приче о прецима које се одигравају у временском распону од неколико векова. Уз реку је и село Ливат, које је поделило судбину многих српских села које је убило ново време и нови начин живота.
Милосављевић узима за мото књиге речи владике Николаја да „кроз очи сваког човека милион његових предака гледа“. То даје основ за сваку причу, али и задужење да треба пазити како се прича. За различите јунаке аутор је одабрао и различите начине приповедања. Приповедање је прилагођено и времену, јер се дванаест поглавља књиге дешава у разлитим временима у распону од неколико векова, па се то није могло подвести под исти начин приповедања, а да делује уверљиво. Аутор је стекао заиста добру приповедачку вештину. Ту вештину је, како каже Милован Витезовић, један од рецезената књиге, „развио до завидног нивоа“, јер је успешно повезао историјско и митолошко, фантазију и реалност и својим приповедачким плетивом успева да задржи читаочеву пажњу до краја.
Књига почиње причом из садашњег времена, тачније једном епизодом „Прича из старог млина“. „Једна крушка, а девет медведа“ – каже један од јунака карактеришући ово време либералног капитализма. Јунак тог поглавља, стари новинар Боривоје, одговара лику аутора, јер је студирао етнологију и антропологију, а читава књига је заснована на познавању појава из ове научне области. Магично и натприродно које чини велики део легенди, митова, празноверица и обичаја из прошлости нашега народа често су нераздвојно повезани са свакодневицом, која није била сјајна, а чијој је тежини је оправдање често тражено баш у том магичном и натприродном.
Шта везује црвени конац узидан у зид нове куће са животом њених станара? Шта раде здухаћи или вједогоње? Због чега се гробље посећује само у поноћне сате и то по месечини? Стари петао који се понаша попут кокошке је несрећа за кућу у којој се јави. Брат брату задаје најдубље ране. Код Срба је увек било оних који су пили воду са туђег појила. Страшан је напрата – демон освете када обузме некога. Каква је снага гробова оних који нису имали право да их сахране у освећеној гробљанској земљи? Ова питања и констатације су део занимљиве и вешто исплетене приче коју је Младеновић испричао кроз животне приче својих јунака праћене кроз неколико векова. Народни обичаји, празноверице, басме (речи које се говоре при бајању), сахрањивање некрштених и самоубица, љубавне враџбине, клетве – то је успешно уграђено у историју познатих породица из смедеревског краја кроз период од готово шест векова. Све то је повезано и историјским чињеницама.
Тако је настао занимљив, интригантан роман, пун историје, етнологије, узбудљивих и фантастичних збивања, најчешће на граници вероватног, у селу на обали реке, а и село и река живе још само у легенди. Но, без обзира на то, овај роман буди наду да ће професионална усмереност аутора уједињена с његовом приповедачком вештином понудити нашим читаоцима још сличних књига које на нов, модерно сасвим прихватљив начин чувају нашу прошлост, традицију и самосвојност, које су основа на којој је заснована и наша садашњост.