Ранко Крстајић: УЗАЛУДНА ЛЕПОТА, издање СКЗ и Принцип, Београд 2018, стр. 228, тврд повез
Ранко Крстајић (1952) је београдски књижевник и сликар. Његове досадашње књиге објавиле су познате издавачке куће „Просвета“ и „Рад“, касније „Чигоја штампа“ и „Орион арт“, али га критика углавном прећуткује. Последњу књигу, роман „Узалудна лепота“ објавили су „Српска књижевна задруга“ и „Принцип прес“ из Београда.
Дучићева мисао која је послужила као мото књиге да „ко смисао живота није тражио, тај није живео, али ако га је тражио, никада није био довољно срећан“ – одлично одговара овом на чудан начин занимљивом роману. Кажем, занимљивом, јер разговори о уметности, лепоти и љубави чине главнину књиге, док су остала збивања само одговарајућа допуна.
Схватање лепоте била је тема људског разматрања од памтивека. Платон је о томе поставио неке принципе, иако је веома тешко наћи логику схватања лепог. Док је једно схватање важило за старе Грке и Римљане, сасвим другачија схватања настала су у новије време. Импресионисти су слику раздробили на тачкице, Пикасо је претворио у геометријске облике. Теоретичари су хтели да се ослободе диктатуре ауторитета из давних времена, па су све вратили на почетак. Док је Достојевски тврдио да ће „лепота спасити свет“ и повезивао лепоту и божју промисао, модерна уметност ниподоштава лепо, њој више није циљ да открива лепоту, њој је постала битна изражајност.
Вероватно ми је због тога ова Крстајићева књига била у исто време и промашај и освежење. У ово наше време када се говорне поруке преко мобилних телефона претварају у сликовне симболе, време „лаких“ књига које се после читања остављају на седишту воза или аутобуса, наићи на књигу у којој образовани људи воде раправе о уметности, лепоти и љубави, укрштају различита гледишта – заиста је необично. Но, изгледа да ће таква књига тешко наћи читаоце који су спремни да одвоје време за расправе о уметности. Аутор је мајсторски приказао изглед саговорника, њихову мимику, понашање, чак и тоналитет гласа, дајући потпуну слику са тешко приметним детаљима. Такве описе сретали смо код познатих уметника речи, али тај обичај је готово нестао у савременој књижевности. Ова књига као да нас враћа у та смиренија времена када се читало више, разговарало студиозније и пажљивије, а није било телевизије, интернета и смс порука.
Необичан је и тај атеље господина М*. Он личи на париске салоне из неких давних времена у којима су се окупљали писци, критичари и познаваоци уметности да расправљају о уметности. Но, водити такве разговоре у данашње време када је многима, а међу њима и уметницима свих струка – егзистенција у питању, мало је вероватно, али је бар пријатно читати о томе на овако убедљив начин. Они који су друштвено, а посебно политички ангажовани – осудиће књигу, како један њен јунак у расправи рече – као продавање магле и млаћење празне сламе. Стање у друштву, стандард, сиромаштво, незапосленост, незадовољство општим стањем и бесперспективношћу не остављају места за умне академске расправе о лепоти и уметности. Они који воле академске расправе о уметности, лепоти и љубави, прихватиће је као добродошло освежење после дуге суше. Аутор је из ранијег света фантастичних и неочекиваних обрта, побегао у свет угодних разговора уметнички ангажованих људи. Кроз те разговоре учесници покушавају да реше тајну уметности, унапред свесни да ту тајну неће решити. Има међу онима који расправљају и људи који не воле уметност, али „воле себе у уметности“. А у тим расправама и када дођу до неког закључка констатују да истина никада није баш оно што нам се чини, јер је најчешће дубоко скривена. Неки уметност виде као пут у друга стања свести. Могло би се рећи да је уметност нешто највредније што је људски ум створио, да се у лепоти може и умирати само због лепоте. Ипак, крајњи закључак да сваки уметник, без обзира којом граном уметности се бави, ипак има неко своје светло, свој пут, свој поглед на тај свет. Питање оваквог друштвеног ангажовања писца дато у књизи је колико могуће, толико је тешко прихватљиво. Можда ће сличне расправе и места попут атељеа приказаног у књизи једнога дана бити нешто нормално и код нас, али сада на то само одмахну руком.
Показујући у расправи да је љубав потреба, а не интерес, као и да љубави нису потребни разлози ни оправдања, аутор признаје да и лепоту и љубав сваки уметник (и сваки човек) види и доживљава на свој начин. Због тога испада да је уметничка вредност сумњива категорија, ако се одрекнемо старих правила по којима се одређивало шта је лепо. Посебно је питање „узалудне лепоте“ и исто такве љубави због које Крстајићеви јунаци завршавају самоубиством или у лудници.
Ова књига је својеврстан изазов. Написана лепим стилом старих мајстора, а у њој изнесена становишта нису баш у складу са са савременим схватањима уметности и лепоте, у издању угледног издавача, требало би да изазове расправу. Не одричући ником права на друкчије мишљење она нуди неке друкчије ставове, можда и намерно гурнуте у заборав. Но, то ће показати будућност.
